Nikola „Birof“ Filipović.

Nisam počeo da treniram kik-boks sa idejom da jednog dana postanem svetski šampion.

Pre ringa, moj svet bila je košarka. Trenirao sam je gotovo devet godina, sve dok nisam osetio da je vreme za nešto novo. Jedan drug me je tada pozvao na trening kik-boksa. Otišao sam više iz radoznalosti nego iz ambicije.

Posle prvog treninga znao sam da sam pronašao svoj sport.

Prve korake napravio sam u Kik-boks klubu Don u Užicu. Nisam tada znao gde će me taj put odvesti, ali sam vrlo brzo shvatio da me u kik-boksu privlači nešto što nisam pronalazio nigde drugde – ta posebna tenzija pred trening, potreba da budeš potpuno prisutan i činjenica da u ringu, na kraju, nemaš gde da se sakriješ od sebe.

Rezultati su došli kasnije.

Godine rada, odricanja, pobeda, poraza i bezbroj sati provedenih u sali dovele su me prvo do bronze na Svetskom prvenstvu 2017. godine. Samo godinu dana kasnije postao sam prvak Evrope, a 2019. godine, u Sarajevu, popeo sam se na svetski tron. Dve godine kasnije ponovio sam isti uspeh i osvojio svoju drugu titulu svetskog prvaka. Evropsko zlato osvajao sam tri puta.

Ali medalje su samo ono što se vidi na kraju.

Iza svake od njih nalaze se treninzi kada nemaš volje, mečevi u kojima stvari ne idu po planu, povrede, sumnje, porazi i odluke da se ipak vratiš sutra u salu. Upravo tu sam naučio ono što danas smatram jednom od najvažnijih stvari u sportu – ne moraš svakog dana da budeš najbolji. Moraš samo da budeš spreman da nastaviš da radiš.

Ta filozofija me je odvela do osvajanja pojasa u organizaciji Senshi, osvajanja turnira „Road to ONE“ i, na kraju, do najveće svetske scene profesionalnog kik-boksa.

Postao sam deo GLORY-ja, organizacije u kojoj se sastaju najbolji borci na planeti. Borbe protiv vrhunskih međunarodnih imena, nastupi pred velikim publikama i susret sa nivoom sporta koji ne prašta greške pokazali su mi da je put do vrha jedno, a ostati na njemu nešto sasvim drugo.

Danas na kik-boks gledam drugačije nego kada sam počinjao.

Već godinama radim i kao trener i sve više verujem da je znanje u sportu vredno tek kada možeš da ga preneseš drugome. Naučio sam da dobar trener nije samo neko ko poznaje tehniku. Mora da poznaje ljude. Svaki borac ima drugačiji karakter, drugačiji način razmišljanja i drugačiji put do samopouzdanja. Zato trening nije samo rad na telu – to je rad na čoveku.

I možda je upravo to ono što danas želim da prenesem dalje.

Da naučimo da budemo jači, ali ne samo fizički.

Da razumemo da poraz nije suprotnost pobedi, već njen deo. Da disciplina ne znači da svaki dan moraš da budeš motivisan, već da znaš zašto se vraćaš kada motivacija nestane. I da pravi napredak počinje onda kada izađeš iz zone u kojoj ti je udobno.

Od prvog treninga u Užicu do svetskih i evropskih titula, GLORY-ja i najvećih borilačkih scena, put me je naučio jednoj stvari:

Šampion se ne postaje u trenutku kada podigneš pehar.
Šampion se postaje svakog dana kada odlučiš da ponovo uđeš u salu.